Izložba Duška-Zeje Jovanovića održana 09.05.2002. u Velikom Gradištu

Dana 09.05.2002. u Velikom Gradištu, u galeriji u okviru biblioteke "Vuk Karadžić", otvorena je postavka Duška-Zeje Jovanovića. Postavka je deo Zejinog "Kosovskog ciklusa", koji čine 182 slike, od kojih su 24 reprografije izložene u biblioteci "Vuk Karadžić". O ovoj postavci autor kaže: ""Kosovski ciklus" je stvoren,da simboliše svako sveto mesto, na Kosovu.
Što znači:svako mesto poseduje jednu sliku, (novu ikonu) koja nosi ime jedne žene i koja je istovremeno, "Kosovka devojka".
24 reprografije koje ostaju kao poklon u trajno vlasništvo biblioteci,simbolišu 24.03.1999., tragičan događaj, bombardovanje Jugoslavije.
Kompletan ciklus, nije za prodaju, već će biti sačuvan za neko drugo vreme, kada mu se nađe adaptacija, gde će biti postavljen kao stalna izložba.
U nadi da će Gradište jednog dana naći lokaciju ja ću taj kompletan ciklus onda gradu i pokloniti.
Zbirka 24 reprografije nosi naziv, "SEVERINKA", po mojoj majci, kao zahvalnost i sećanje na nju."

Izložbu je otvorio Mića Perić sledećim rečima:

"Dame i gospodo!

Ljubitelji i poštovaoci ove ustanove, ovog hrama gde se neguje ljubav prema likovnom stvaralaštvu i knjizi. Večeras smo tu da se družimo i da otkrijemo široku i plemenitu dušu jednog od nas. Kažem jednog od nas, jer nas u Gradištu ima negde oko desetak. Svi mi smo bili u prilici da vam se češće predstavljamo. Duška Jovanovića, Zeje nije bilo dugo među nama, počeli smo po malo i da ga zaboravljamo. Možda smo pomislili da je i on nas zaboravio, ali ova izložba sve takve pomisli odbacuje. Svih ovih desetak godina - najtežih godina bitisanja, Duško je bio sa nama i on nam to potvrđuje ovom izložbom.
Ono što se večeras može videti u skromnoj i maloj Gradištanskoj galeriji, stvarno ima jedan visok likovni i estetski nivo. Mislim da bi nam zavidele i mnogo veće i lepše galerije, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Večeras je naša galerija najveća i najlepša. S' pravom kažem najveća i najlepša, jer je ispunjavate vi Srbi i pravoslavci, oni do kojih je Zeji najviše stalo. Sa puno sigurnosti mogu da kažem da su večeras u njoj sve ove slike dobile još jednu dimenziju. One su večeras dobile smisao postojanja. Duško ih je stvarao baš za ovaj trenutak, baš za ovo veče gospodnje. Iako nastale u dalekim i hladnim prostranstvima Nemačke, one zrače toplinom vrelog juga. Zrače sjajem zavičaja, imaju simbole davno zaboravljenih predaka, mirišu na tamjan, a pesma im je iskonska.
Ponirući u podsvest, čeprkajući po sadašnjosti i imajući viziju budućnosti Duško s' podjednakom dozom nadahnuća beleži oblike uzete iz prirode i ono najsvetije i najneuhvatljivije u čovekovom životu - beleži ljubav. Zapravo kod Duška postoje mnoge ljubavi. Verovatno one nose korene u Duškovoj svesti iz perioda kada smo bili pagani. Istakao bih neke od njih: Ljubav prema zavičaju, ljubav prema manastiru, ljubav prema majci svojoj, ljubav prema ženi. Sve te ljubavi su kao reke dugačke i vijugave, tajnovite, duboke i čiste, ali za razliku od reka, one nemaju more gde bi se sabrale. One se sabrane mogu osetiti u Zejinoj tananoj duši i videti na njegovim slikama.
Ovako sabrane nazivaju se Verica, Ona, Draženka, Helena, Marina, Olivera, Hajdi, Sanja, Sabina, Sofija, Kristina, Lili, Mila, Aleksandra i najznačajnija među njima je ljubav zvana majka - Severinka.
Dozvolite da na kraju rečima "Duško dobro nam došao - dobro došao kući" prvi čestitam Zeji i proglasim izložbu otvorenom".

Hvala!"